Ako bismo svu tu hranu stavili u kamione od po pet tona, bilo bi nam ih potrebno 4.410. Poređani u liniju protezali bi se na 26,5 kilometara, što je otprilike razdaljina između Budve i Tivta.
Do ovakve računice došli smo vodeći se metodom koju je koristio Centar za unapređenje životne sredine iz Srbije u saradnji sa Institutom za prehrambene tehnologije, koji je analizirao kakva je situacija u svijetu. Jedan od zaključaka je da u svijetu vlada epidemija bacanja hrane. Godišnje se tako štetuje čak 1,3 milijardi tona hrane. Na nivou Evropske Unije baci se 90 miliona tona hrane. U susjednoj Srbiji 247 hiljada tona.
Vladan Šćekić iz Centra za unapređenje životne sredine objašnjava da najviše bacamo hranu zato što se pokvari.
“Zato što je ne koristimo pravovremeno, zato što nismo sigurni je li ispravna ili nije, a vrlo često se to dešava i zbog nečega što bi se najlakše nazvalo bahatost. Ne želimo da jedemo bajatu hranu, ili jednostavno ne želimo da jedemo istu hranu svaki dan, a imajući u vidu da hranu možemo da zamrznemo i da možemo različite stvari da pripremimo sa već gotovom hranom, to je već onako prilično besmisleno,” kaže Šćekić za Prvu TV.
Od sve hrane koja završi u kanti – najviše je hljeba. Rješenje će početi da se nazire onda kad naučimo da planiramo obroke i postanemo svjesni koliko bi gladnih mogli da nahranimo. Šćekić objašnajva da najviše griješimo u tome što hranu kupujemo preko svake mjese i neplanirano.
“Najbolje je ići sa spiskom u radnju i kupovati to što je na spisku. Često kada se kupuje hrana kupuje se na prazan stomak, što se kaže, tako da su onda oči malo veće i opet se kupi više hrane nego što je potrebno, a pored toga, često se kupuju ona porodična pakovanja, ili pakovanja na akciji koja, ako ne budu upotrijebljena ili budu bačena, onda ta hrana koja je jeftinije kupljena onda postaje skuplja,” kaže Šćekić.
Istraživanje Centra za unapređenje životne sredine Srbije pokazalo je da je, da bi za prooizvodnju hrane koju svijet godišnje baci (1,3 milijadri tona) bila potrebna cjelokupna teritorija: Kazahstana, Mongolije, Kine. I količina vode koja godišnje protekne kroz rijeku Volgu.
A da je država – bačena hrana – bila bi treća na svijetu po emisiji gasova staklene bašte. A poznato je da hrana kada se razlaže ispušta metan, jedan od najopasnijih.
Ako makar počnemo da razmišljamo o tome koliko hrane bacimo, trebalo bi, da znamo, da za njihovu proizvodnju potrošimo i veoma bitan resurs – vodu. Da li ste znali da je za proizvodnju krompira potrebno 25 litara vode, a jabuke 50 litara?
Za samo parče hljeba potroši se čak 90 litara, a bananu 100 litara vode. A na planeti ima samo jedan odsto pitke vode, dostupne čovjeku. Sve ostalo čine mora, lednici, glečeri… Hrana koju mi bacimo samo tokom jedne godine – dovoljna je za sva gladna usta, naredne tri… Zamislite svijet u kojem ne postoje gladni.
Izvor: Prva TV
