U ovom poslu aktivan je nepunih 20 godina, a njegova deviza je „koliko se radi, toliko će biti zarade“.
Kada je počinjao, svoj posao je usmjerio na proizvodnju mlijeka. Međutim, zbog nedostatka radne snage i vremena, okrenuo se uzgajanju tovnih junadi. Danas sa svojim roditeljima vodi brigu o četiri krave, 15 junadi, jednoj junici i 15 koza. Kada se podvuče crta i sve sabere, dobije se, kaže, jedna plata.
„Kad se proda mlijeko, june, neko jare i kad se sve sabere, ima jedna plata. Time dobijaš i zdravu hranu, a i kući si svoj gazda. Zadovoljan sam, ali to može puno bolje. Na selu nemaš "ni petka, ni sveca"“, započinje priču za portal Onogošt Slobodan.
On drži simentalsku rasu, jer, kako kaže, najisplativija je za mlijeko i tov. Uzimajući u obzir kvalitet, nema problema sa otkupom mesa, a i ističe da su junad jako tražena. Iako je kod junadi najbrži obrt novca, Slobodan tvrdi da je potrebno dosta ulaganja da bi ona dostigla kilažu poželjnu za otkup.
„Kod junadi je potrebno imati malo novca na početku, jer 15 mjeseci se ulaže da bi dobio nazad ponovo novac. Jedno june košta hiljadu eura sa ulaganjem i hranom koju koristi, dok ga prodaš. Uzimam malu telad od nedjelju dana i držim ih dok ne dostignu kilažu od 550 kilograma, koliko je poželjno za otkup. Da bih ostvario premiju, june mora da ima 400 kilograma i više, a neki najisplativiji tov je 550 kilograma. Ja trenutno prodajem po cijeni od dva eura i 20 centi“, objasnio nam je Slobodan.
Meso prodaje isključivo registrovanim mesarama, kako bi ostvario premiju. Međutim, da bi meso od junadi bilo dobro, potrebno je da hrane bude dovoljno, ali i da bude kvalitetna. Kombinacija kabaste hrane i silaže pokazala se, kaže, kao najbolja za junad.
„Ne forsiram puno koncentrovanu hranu, iako mora da bude i takva. To je neminovno, ali važno je kvalitetno sijeno. Koristim sedam do osam hektara zemlje, koju đubrim pretežno stajskim đubrivom tako da trava rodi dobro. Dva puta se kosi i imam sijena dovoljno. Malo žita sijem, kosim malo kukuruza pa napravim neku vrstu silaže“, objašnjava ovaj domaćin.
Kada je u pitanju hrana za krave, osnovno mu je da obezbijedi dovoljno sijena jer, kako kaže, krava može bez koncentrata, ali bez sijena ne može. Objašnjava da je jako značajno da krave što više vremena provode na ispaši, ali i priznaje da su uslovi za katun bolji, rado bi išao.
Štalu je proširivao iz svojih sredstava, ali ističe da su uslovi daleko od idealnih, jer je potrebno dosta kreditnih sredstava da bi sve sredilo. Trenutno nije spreman da se kreditno zadužuje.
„Preko MIDAS-a sam uzeo pet junica prije pet godina. Posle toga sam shvatio da mi je neophodna mehanizacija jer nijesam imao ništa. Čekao sam tri godine na traktor i tu sam se razočarao. U poljoprivredi tri godine nije malo i imao sam dosta gubitaka“, priča pomalo nezadovoljno Slobodan.
Povoljniji krediti i bolja komunikacija
Da je naše stočarstvo nedovoljno razvijeno i da puno kasnimo, Slobodan je imao priliku da se uvjeri kad je obilazao farmere i sajmove po Sloveniji, Njemačkoj i Austriji. Uslovi jednog seljaka su neuporedivi sa našim, a ono što bi mi mogli da naučimo od njih je, ističe, sposobnost udruživanja farmera, jer, kako kaže, to je kod njih osnovno.
Problemi u našoj poljoprivredi su brojni, smatra on, dodajući da bi želio da krediti za poljoprivrednike budu povoljniji. Priželjkuje i bolju saradnju između seljaka i ljudi iz Ministarstva, jer bi bilo dobro, kako kaže, da ih nekad saslušaju.
Budućnost u proizvodnji organske hrane
Slobodan smatra da je proizvodnja organske hrane budućnost, te da dolazi vrijeme kada će ljudi plaćati kvalitet, a ne kvantitet.
„Mislim da je budućnost na selu, ali ona ostaju pusta i mlade ljude više ništa ne veže za selo. Kod nas je budućnost proizvodnja zdrave hrane. Mi ne možemo da idemo na kvantitet, ali možemo na kvalitet. Imamo kvalitetno sijeno, stoku izvodimo na ispašu po pet mjeseci i to meso ide po bagatelnoj cijeni. Imamo najveći pašnjak na Balkanu - Sinjajevinu, ali ona je već godinama prazna“, zaključuje sa žaljenjem Slobodan.
Marija Goranović
